О ветровњацима

Ветровњак или вједогођа или виленик некад и злодухаћ, зна не само прошлост човекову, већ и његову будућност. Он често односи болест, али каткада и навлачи из зависти, срџбе или користи. у вједогоње су очи злочесте, стога се и људи с њим нерадо сусрећу, да их не би очима устрелио. За њих народ вели, да не лете као вештице, али да су кадри наметнути и скинути зло. Они су народни видари и травари.

И женско чељаде може бити здуха (девојка морија). Али чим се уда она постаје вештица.

„Тајанствене појаве у нашем народу“ Др Радован Н. Казимировић

Ветровњаци, вједогође, ветрогоње (здухаћи, стухе)

Веома је тешко дати прецизну дефиницију бића која су у народу позната као ветровњаци. Они су по својој ваздушној природи најсличнији змајевима и алама, али се такође могу дефинисати као митска бића у људском лику. Веровање у ветровњаке (ветрогоње) било је распрострањено у западним крајевима Србије док су називи здухачи и стухе везани за Санџак, Херцеговину, Црну Гору и Приморје.

О каквим је ентитетима заправо реч?

По народним веровањима ветровњак, вједогоња, здухаћ, змајевити или аловити био је обичан човек рођен са необичним даром – способношћу да му у сну душа напусти тело, након чега се узносила ка облацима да у борби порази демоне и одагна невријеме. Душа би се затим враћала у тело, а човек би се будио знојав и уморан. Често је било веровање да се овакви људи рађају у кошуљици (у неким крајевима управо је кошуљица одређивала о каквом здухаћу се ради – добри здухаћи се рађају у белој кошуљици и они бране свој крај од туђих здухаћа, док ће они што се роде у црвеној кошуљици пљачкати чак и своје место).

Дажд / Fire Salamander_80x70x2cm

ДАЖД, акрил на платну, 70 x 80 cm, 2004

Његово деловање састојало се у директном сукобљавању са демонима за које се вјеровало да доносе стихију, или у употреби посебних магијских обреда. Демонским доносиоцима непогоде сматрани су ђаволи, але, аждаје, орлови, црне птице, душе утопљеника и обешењака и др. То су могли бити и сами заштитници од невремена који су имали моћ да управљају кретањем олујних и градоносних облака: одводећи их од својих њива, могли су да их наведу над туђе.

Вједогоње су се за вјетровитих дана тукле по планинама ишчупаним дрвећем, па они који надвладају преотму берићет поражених. Змајевити и аловити борили су се за своје село против ала, демона који су предводили облаке изнад њива да би уништили усеве. Змајевитим људима приписиване су особине змајева, митских бића која су сматрана за неумољиве борце против ала; постојало је и вјеровање да се они рађају из везе жене и змаја.

Заштитник / Protector_80x70x2cm

ЗАШТИТНИК, акрил на платну, 70 x 80 cm, 2004

Ветровњаци (ловци вештица) познати у неким делова западне Србије, духом су се сукобљавали са црном птицом која је доводила стихију над поља или несрећу над њихова села. У неким се подручјима, пак, веровало да заштитници од непогоде телом узлећу ка тмурном небу, без напуштања душе. То је био случај са виловитим људима у Драгачеву и неким аловитима у Банату. Након боја са демонима враћали би се кући уморни, изгребани и изубијани.

Облачари из Срема нису имали моћ летења, већ су трчећи по угроженом пољу водили борбу против аждаје, која је летећи у тмурним облацима бљувала град по усевима. Градобранитељи из Поцерине нису се упуштали у овакве битке, него су свој крај штитили посебном магијом и обредним текстовима које су научили од неког старијег браниоца. Њихово деловање било је усмерено како на разбијање градоносног облака, тако и на одвраћање утопљеника, обешењака и ђавола који су га доводили над усеве.

Сви ови заштитници су иначе били обични људи који су нормално живели и радили у својој средини као и други, док не наиђе невреме.
Управо је управљање атмосферским приликама једна од техника шаманизма којом су се бавили надарени поједници – од  индијанских шамана до оних са Чукотке и Алтаја.

Здухаћи су могли бити и неке домаће животиње.

Народна веровања

Ветарсиноним даха, и према томе, Духа, духовног утицаја с небеса. Због тога су ветрови у Псалмима и у Курану божански весници. Ветар чак даје своје име Духу Светоме. Божји Дух који се креће над исконским водама назива се ветром (ruah); апостолима ветар доноси пламене језике Духа Светога.

Код Хиндуса Ветар је космички дах и Реч; он је владар ретке сфере, посредник између неба и земље.

/Дух теран жељом да ствара рађа простор. Из развоја тог етера родио се ветар пун свих мириса, чист, моћан, са својством опипљивости. Али из трансформације ветра рођена је, опет, просветљујућа светлост која, блистајући протерује таму и има својство облика/

У библијским предањима ветрови су Божји дах. Божји дах је створио првотни tohu-bohu: надахнуо је првог Човека. Ветрови су исто тако и средство божанске моћи: они оживљују, кажњавају, поучавају; они су очитавање божанског које жели показати своје емоције, од највеће нежности до најбурнијег гнева.

Кад се ветар појави у сну, најављује да се спремају значајни догађаји; доћи ће до неке промене. Духовне енергије симболизује снажна светлост и, што је мање познато, ветар.

„Речник симбола“

J. Chevalier–A. Gheerbrant

Шири избор слика из циклуса погледајте на страни ВЕТРОВЊАЦИ.