О раскршћима

Раскршћа су епифанијска места (места појаве и откровења), посећују их генији чију наклоност човек мора стећи. У свим традицијама на раскршћима се подижу обелисци, каменови, капелице и натписи; ту се ваља зауставити и размишљати. Раскршће је и место прелаза из једног света у други, из једног живота у други, из живота у смрт”

„Речник симбола“ J. Chevalier–A. Gheerbrant

На раскршћу путева стојимо у тишини. Неко нас посматра и тај поглед боли и лечи, као двострука игра тајанствених сила. Да ли су то наши гоничи, они мрачни и злокобни или духовни водичи, вечити извори наде? Можда су и једно и друго истовремено. У раскораку између добра и зла, између живота и смрти, када се крајности напокон сударе да ли доносимо праве одлуке иако нисмо у стању сагледати узвишену Целину?

Слике као разбацани катанци на овом духовном раскршћу ћуте и гледају. Неке од њих су давно закључане. Као претње које наслућују коначни пад. Неке, пак, у једва чујном шапату испредају мистериозна сведочанства скривених истина о заносу креативних и рушилачких страсти. Смело вам нуде кључ којим ћете закључати сопствене страхове, тајне или зле мисли, дубоко у њиховим ходницима… Не плашите се, свака од ових слика може да поднесе таму коју носите у себи без последица. Ту су као чувари, исцелитељи, чауши или ратници који ће одагнати свако зло, сопствено или туђе, пружити снагу новог почетка.

Ту су да нас науче да се и у највећој тами крије светлост.

Аутор


Примери обреда на раскршћима
код Срба и других народа

…(Проклетија = проклињање и каменовање злочинаца, криваца којима се легално није могло ући у траг) Проклетија се “прави” на раскршћу насеља; најпре се ту пободе стожер од нагорелог дрвета, па најстарији чланови свих сеоских домаћинстава, проклињући непознатог кривца – уз обавезно отпијање ракије, бацају по један камен на пободени колац крај раскршћа, од чега настаје повећа купа до два три метра. Исто тако, свако од путника, пролазника који би касније туда наишао, знајући о чему је реч, обавезно би добацио још по који камен на ову громадну купу. Тиме се жели на магијско-симболичан начин да “окамени” душа преступника, да се прикује испод камена….

…Обред сахрањивања код Бугара и Срба. Како су се у прошлости сахрањивали умрли? У Бугарској и у источној Србији „покојника носе на носилима, но често га возе колима и само у одређеним насељима у западној Бугарској возе санама (дрвеним саоницама), независно од годишњег доба. На путу до […] гробља, поворка застаје на неколико места: на раскршће, крај воде, и др”, бацају се метални новци и остави по који мањи хлепчић, просфора, који се, потом, све до 40 дана прелива (Василев, 1985: 199)…

…Јосифовић упозорава да и код свадбених обичаја невеста прилаже новац на „раскршћу”. „Тај новац представља несумњиво врсту жртве, коју млада, улазећи у нов култ, приноси новом божанству претка, од кога очекује потомство, које ће тај његов култ наставити”. Може бити, међутим, да се невеста управо тим поступком дистанцира од патријархалног начела и култа предака нове куће у коју долази, тражећи помоћ свога, то ће рећи „женског”, „материнског” божанства. Јер, зачудо: младожења не прилаже такве новце!…

…Магијски ритуал лечења деце на раскршћу „заклапањем и отклапањем”. У сврљишком Извору, децу која дуго болују од епилепсије (у народу „падаћа болест”) на раскршћу подвргавају сложеној магијској пракси под називом „заклапања и отклапања” посредством „вучјег железа”. Реч је о гвозденим замкама за хватање вукова. Та се железа на раскршћу ставе на земљу, а болесно дете, приведено у „глуво доба ноћи”, стави се унутар обруча „замке”. Саговорница је рекла да се болесно дете ,.у глуво доба” води на место звано „моропутина” – „запуштено место” крај раскршћа, на које се, иначе, одлажу и самртничке ствари, одећа, постељина и сл. после укопа умрлога. Чак и по смислу термин “моропутина” имплицира да се ту на раскршћу путева „море” људе. Као да су раскршћа места „судбинских” одлука.

Дакле, болесно дете се најпре „заклапа” у “вучја железа”. Ову магијску операцију „заклапања” обавља жена из рода – рођака: стрина, баба детета по очевој линији, која као да овим чином потврђује корелацију са детињом болешћу, ако не и са самим извором његове несреће. Дете је болест стекло у “очевом”, патријархатском дому! Дете симболички стављено у „вучју замку” стоји извесно време у магичном кругу, у железном обручу. Тада се жена-рођака удаљи од детета, да би, затим, детету пришла друга жена, која није у роду, тзв. „туђинка”, која изводи супротну магијску операцију „отклапања”, тачније избављења детета од страшних мука, мора, болести. „Туђинка”, по свему судећи, експонент женске богиње раскршћа, избављујући дете болести добија поклон за овај „успешан” посао. Том приликом детету се промени одећа, која, махом, остаје на раскршћу, на моропутини, као „нечиста” и као „двојник болесног бића”. Када се дете донесе у кућу тада се измести позиција главе у кревецу, али тако да никако глава детета не дође на „западну страну”, будући да је та страна „мртвачка страна”.

Странац / Stranger_90x90cm

Странац, акрил на платну, 90x90cm, 2009.

Овде је, осим “туђинке” која обавља операцију излечења, занимљиво и то да је реч о „вучјем железу”, као средству магијског поступка. Познато је, наиме, да се вук, као демонска и код Срба култна животиња, пре свега везује за раскршћа, па утолико има и посебну заштитну, апотропејску моћ. Разуме се, у овом случају „вук” садржи амбивалентан карактер. Железом се „болест прима”, али и магијски „одстрањује”! Исто тако, дете мора сасвим босоного да стане на земљу – хтонско, око чијих се ногу налази железни обруч, магијски круг. И сама повезаност метала са раскршћем, демонским местом, указује да је метал овде у амбивалентној функцији, он треба да удаљи зле демоне. Познато је, наиме, да „зли демони” беже од метала, али и обратно: чињеницом да се метал сада налази управо на раскршћу, он уједно привлачи поменуте демоне. Као да се од вука и “туђинке” тражи избављење, заштитна функција! У том контексту је и двојна улога жене: као „рођаке” и „туђинке”. Нема никакве сумње да је улога „туђинке” у овом случају епифанијског карактера, од ње се очекује да подари детету „здравље”, јер у кући у којој дете живи, од његових „најрођенијих” помоћи нема! Тако је, онда, улога „туђинке” у бити исцелитељска, слична улози коју има и „промењени кум” онога детета које се, такође због магијских разлога, износи на раскршће.

Речено је већ: уколико се болесно дете купа у кући, вода се у „глуво доба” проспе на раскршће. Постоји низ модалитета, зависно од врсте болести, у практичном, магијском лечењу болесне деце. Ако се дете лечи од „жутице”, тада се оно купа у води у коју се ставе „жуте” ствари: „жути дукат”, „жута рада”, „жути багрем”. Испод воде која се греје за ову врсту магијског лечења ставе се дрва сакупљена од трња са три плота, при чему власници ових плотова морају носити три различита. несумњиво магијски интонирана имена: Станко, Стојан, Станимир, како би, наиме, „болест стала”…

…На раскршћу се, међутим, обавља и само врачање. Иако смо о томе, делом, већ говорили придодајемо још неколико примера. „Враџбине на раскршћима врше се нарочито ноћу; оне имају дакле изразито хтонски карактер. На раскршћима се тамо врача поглавито при свадби” (Јосифовић)…

„Српска митологија“ Сретен Петровић

“Раскршће” је једно од изузетно важних “култних” и “обредних” места у митолошко-магијским системима бројних индоевропских народа, укључујући ту и митологију словенских народа. Они су део својих веровања, а повезаних са “раскршћима”, пренели са ритуалних и култних радњи – које се и данас још упражњавају, на имагинарно-симболички, естетски план. Феномен “раскршћа” је елемент колективне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и култура. Са култовима “камена”, “воде”, “дрвета” и “змије”, “мандале”, “крута’ и “ватре”, раскршће се сматра важним елементом културно-антрополошког потенцијала човека.

Шири избор слика из циклуса погледајте на страни РАСКРШЋА.