Астерионов дом

И краљица донесе на свет сина коме наденуше име Астерион.
Аполодор: Библиотека, III, I

Знам да ме оптужују због охолости, и можда због мизантропије, и можда, због безумља. Те оптужбе (за које ћу их казнити кад буде дошао час) смешне су. Истина је да ја из своје куће не излазим, али истина је и да су њена врата, чији је број бескрајан, отворена даноноћно људима и зверима. Нека уђе ко хоће. Тај неће овде наћи женствену раскош нити чудну велелепност палата већ мир и самоћу. Наћи ће кућу какве нема нигде на земљином шару. (Лажу они који тврде да у Египту постоји слична.) Чак и клеветници признају да у кући нема никаквог намештаја. Друга смешна тврдња је да сам ја, Астерион, сужањ. Треба ли да поновим да ниједна врата нису затворена, да додам да нема ниједне једине браве? Уосталом, једног дана предвече изашао сам на улицу. Ако сам се вратио пре но што је пала ноћ, учинио сам то због страха који су ми улила лица простога света, лица безбојна и пљосната, као длан. Сунце је већ било зашло, али неутешни плач једног детета и простачко запомагање светине били су знак да су ме препознали. Људи су преклињали, бежали, бацали ми се пред ноге. Неки су се пењали ка храму Двоструке секире, неки су скупљали камење. Један човек се, чини ми се, сакрио у мору. Мати ми није била краљица узалуд; са простим светом се не могу мешати иако то моја скромност жели.

Чињеница је да сам јединствен. Не занима ме шта један човек може да саопшти другим људима; као онај филозоф и ја сматрам да се вештином писања ништа не може пренети. За досадне и просте ситнице нема места у моме духу, који је предодређен за велике ствари. Ја никад нисам запамтио разлику између два слова. Неко племенито нестрпљење није ми дало да научим да читам. Понекад зажалим, јер ноћи и дани су дуги.

Наравно, мени забаве не недостају. Сличан овну који се спрема да насрне, ја јурим по каменим ходницима све док се не срушим, ошамућен. Кријем се у сенци чатрње или на завијутку неког ходника и замишљам да ме гоне. Падао сам са равних кровова и дизао се сав крвав. Често се играм правећи се да сам заспао, затворим очи и дубоко дишем. (Неки пут стварно заспим, неки пут боја дана се променила кад отворим очи.) Али од свих игара највише волим игру другог Астериона. Правим се да ми он долази у посету, а ја му показујем кућу. С великим поштовањем кажем му:

– Сада се враћамо на оно исто место на коме се укрштају ходници – или:
– Сада улазимо у друго двориште – или:
– Знао сам да ће ти се тај одвод допасти – или:
– Да видиш чатрњу са песком – или:
– Видећеш како се подземна галерија рачва.

Неки пут ја погрешим и обојица се слатко смејемо.

Нисам само измислио те игре; размишљао сам и о кући. Сви делови куће понављају се много пута, свако место је друго место. Нема једне чатрње, једног дворишта, једног појила, једних јасала; има четрнаест (безброј) јасала, појила, дворишта, чатрња. Кућа је по мери света, тачније: она је свет. Ипак, када ми досаде дворишта са чатрњом и прашњаве галерије од сивог камена, ја изађем на улицу и посматрам храм Двојне секире и море. То нисам схватао све док ми ноћна визија није открила да мора и храмова има такође четрнаест (безброј). Све ствари постоје више пута, четрнаест пута, али две ствари на свету изгледа постоје само једном: горе, мутно сунце; доле, Астерион. Можда сам ја створио звезде и сунце и огромну кућу, али се тога не сећам.

Сваких девет година у кућу улази девет људи да бих их ја ослободио сваког зла. Чујем њихове гласове у дну камеих ходника и весело трчим да их потражим. Церемонија траје неколико минута. Један за другим падају, а ја не окрвавим руке. Остају тамо где су пали. Њихови лешеви помажу ми да разликујем ходнике. Не знам ко су, али знам да је један од њих, у самртном часу, прорекао да ће доћи мој спаситељ. Од тог времена самоћа ми не задаје бол, јер знам да мој спаситељ постоји и да ће се једном дићи из прашине. Кад бих могао чути све шумове овога света, разазнао бих његове кораке.
Волео бих да ме одведе на неко место гдје има мање ходника и мање врата.

Какав ће бити мој спаситељ? питам се. Хоће ли бити бик или човек? Можда ће бити бик са људским ликом? Или ће бити као ја?

Јутарње сунце блистало је на бронзаном мачу. На њему није било трагова крви.
– Хоћеш ли ми веровати, Аријадна? – рече Тезеј – Минотаур се готово није бранио.

  (Х. Л. Борхес)

Шири избор слика из циклуса погледајте на страни 1996–2001.